Uloga medicinske sestre u lečenju onkoloških pacijenata

 

 

Sve je počelo davnog maja 1820. godine, kada se u Firenci, u bogatoj engleskoj porodici rodila „dama sa lampom“. Florens Najtingejl je bila obrazovana, govorila sedam jezika, a posebnu sklonost pokazivala je prema matematici, statistici, a iznad svega negovateljstvu. Negovala je bolesne rođake, komšije, obilazila siromašne. Obilazila je i bolnice, razgovarala sa stručnjacima i učila. „Krimski anđeo“, kako su je zvali, je noću sa lampom obilazila i negovala ranjene i bolesne. Reformisala je ratne bolnice i sačuvala mnoge živote. Osnovala je prvu školu za medicinske sestre, napisala prve udžbenike, dala prvu definiciju nege, postavila prve standarde, ustanovila prvu sestrinsku zakletvu, prvi kodeks o moralnosti u nezi, profesionalnoj tajni i etici. Stvorila je sopstveni fond za obrazovanje i razvoj sestrinstva u svetu. Sto godina od njenog rođenja dobili smo i prve škole za medicinske sestre u Srbiji. Postavila je temelje i stvorila profesiju medicinske sestre. Ono što je nekada bila samo briga o bolesnima i siromašnima, kao odraz religijskih ubeđenja i ljubavi prema čoveku, dobija i svoje naučne komponente i nega bolesnika vremenom postaje sve objektivnija i egzaktnija. Sestrinstvo postaje profesija a zdravstvena nega profesionalna delatnost.

Sestrinska praksa danas zahteva kognitivne, interpersonalne i psihomotorne veštine. Progresivna nega kakva se sada primenjuje maksimalno se prilagođava potrebama pacijenta, a njenom razvoju doprineo je razvoj biomedicinskih nauka, tehnološke inovacije kao i prihvatanje koncepcije da je za uspešno lečenje neophodan multiprofesionalni pristup i racionalno korišćenje sredstava iz mogućih izvora.

Zdravstvena nega onkoloških bolesnika je specifična i kompleksna. Zahteva kontinuiranu edukaciju medicinskih sestara i spremnost na stalno učenje i sticanje novih znanja i veština, sposobnost za suptilnu verbalnu i neverbalnu komunikaciju i dobru saradnju sa ostalim članovima tima.

Saznanje o postojanju maligne bolesti uvek nosi veliki teret i za samog bolesnika, ali i za njegovu porodicu. Depresija i anksioznost normalne su reakcije. Bolest donosi promene u načinu života, ograničava uobičajene aktivnosti, menja planove, i u borbu sa bolešću mora se uključiti cela porodica. Medicinske sestre su najčešće i najduže u kontaktu sa bolesnikom, pogotovo kad je u pitanju lečenje koje dugo traje, nekada i više godina. Stvaranje odnosa poverenja sa njim i njegovom porodicom i njihova edukacija je važna za sprečavanje raznih komplikacija i problema koji mogu nastati. Bolesnik treba aktivno da učestvuje u lečenju a za to mora biti dobro pripremljen i mora imati poverenja u medicinsko osoblje. Dati savet, ohrabriti, ostvariti socijalni kontakt sa bolesnikom i porodicom je posebna veština i predstavlja deo terapijske komunikacije.  Ovaj specifičan odnos omogućava medicinskoj sestri da spozna bolesnikove prave probleme i brige, da mu pruži neophodne informacije i primeni adekvatne intervencije kako bi se problemi prepoznali, rešili ili bar ublažili.

Iz Knjige utisaka

Ne smemo zaboraviti da je bolesnik osoba sa fizičkim, psihološkim, socijalnim i duhovnim potrebama i da medicinska sestra treba da proceni sve njegove probleme. Osim što ćemo svoje aktivnosti usmeriti na rešavanje fizičkih problema koji nastaju kao posledica bolesti i lečenja, podršku bolesniku moramo pružiti u svim fazama kroz koje on prolazi u toku svoje adaptacije, preko panike, neverice i poricanja, gneva, cenkanja i depresije, do prihvatanja bolesti i njenog ishoda. Iako sam u ovom poslu dugo, moram priznati da je nekada teško bolesnikovu agresiju ne doživeti lično, na srdžbu ne odgovoriti srdžbom, i dalje biti pun razumevanja i bez obzira na sve, posvetiti bolesniku sve svoje vreme i pažnju. Razgovor je koristan samo ako je iskren i ako se vodi bez straha i uzdržavanja. U našem društvu bolest i smrt su tema i dalje okružena ćutanjem, a bolesniku treba dati priliku da podeli svoja osećanja, da raspravlja o svojim emotivnim i duhovnim potrebama i da pronađe utehu. Vremenom sam naučila da medicinska sestra mora, kako bi mogla odgovoriti svim izazovima u svom svakodnevnom radu, biti profesionalno kompetentna, ali se mora brinuti i o svom fizičkom i mentalnom zdravlju. Mora razumeti svoje lične strahove, stalno unapređivati svoje komunikacione veštine, nastojati da ostvari dobre odnose sa članovima svog tima i truditi se da stvori i održi zdravo radno okruženje, kao oslonac i podršku sebi samoj.  Mora biti sposobna da radi na sebi u smislu prevazilaženja svakodnevnog stresa kojem je izložena.

Takođe, medicinska sestra u onkologiji mora u svom svakodnevnom radu misliti i na štetan uticaj citotoksičnih lekova na njeno fizičko zdravlje i celokupnu radnu i životnu sredinu. U razvijenim zemljama rastvaranje citostatika je centralnog tipa i vrše ga farmaceuti, a distribucija se vrši prema poručenim dozama na mestu primene. Kod nas to nije slučaj, pa medicinske sestre koje rade na pripremi i podeli hemioterapije moraju biti edukovane za ovaj posao i boriti se za bolje uslove rada i adekvatnu zaštitnu opremu. Isto tako je važno da budu svesne ovog rizika i da svoje znanje, standardne procedure i zaštitnu opremu koju u svojim ustanovama poseduju, nastoje da  u svojoj radnoj praksi i primenjuju.

 

Andrijana Deak

Glavna medicinska sestra Klinike za internu onkologiju Instituta za onkologiju Vojvodine